Solističko, kamerno i orkestarsko muziciranje
Kada delo izvodi jedan svirač, muziciranje je solističko, kao u Bahovim svitama za violončelo bez pratnje. Kamerna muzika je muzika za mali sastav u kome svako svira svoju deonicu, na primer trio od tri svirača. Naziv dolazi od italijanske reči camera, soba, jer se izvodila u manjim prostorijama dvoraca i salona. U orkestru istu deonicu svira više svirača. Jezgro baroknog orkestra činili su gudači i čembalo, koji je sa dubokim gudačem svirao basso continuo, a prema potrebi dodavali su se oboe, flaute, fagoti, trube i timpani. Barokna truba nije imala ventile. Orkestar je najčešće vodio kompozitor sa čembala ili sa mesta prvog violiniste, a dirigent sa palicom postaje uobičajen tek u 19. veku.
Svita, končerto groso i solistički koncert
Svita je niz stilizovanih igara, kao što su alemanda, kuranta, sarabanda, menuet i žiga. Stilizovana igra zadržava ritam i karakter prave igre, ali je namenjena slušanju, a stavovi se razlikuju tempom i karakterom. Svita često počinje preludijumom, a Hendlova „Muzika na vodi“ i „Muzika za vatromet“ takođe su svite. U končertu grosu („veliki koncert“) mala grupa solista, končertino, smenjuje se sa celim orkestrom, koji se zove tutti, pa delo počiva na kontrastu tanjeg i punog zvuka. Kao primer se najčešće navode Bahovi Brandenburški koncerti. U solističkom koncertu solira jedan instrument uz orkestar, a stavovi slede redom brzo – sporo – brzo. Takav je svaki od četiri violinska koncerta u Vivaldijevim „Četiri godišnja doba“.
Fuga, kanon, tokata i preludijum
Fuga je polifoni oblik: kratku temu glasovi uvode jedan za drugim, a glas koji je već izložio temu nastavlja svoju samostalnu melodiju. Naziv znači bekstvo, jer glasovi kao da beže jedan za drugim. Fuga je vrhunac doživela u baroku, posebno kod Baha. I kanon je polifon, ali u njemu svaki glas doslovno ponavlja celu melodiju prvog glasa; najpoznatiji je Pahelbelov „Kanon u D-duru“. Tokata (od toccare, dodirnuti) je slobodno, virtuozno delo za orgulje ili čembalo, a preludijum slobodniji uvodni komad, često u paru sa fugom, kao u Bahovom „Dobro temperovanom klaviru“. U crkvama su se ova dela najčešće izvodila na orguljama. Najpoznatije takvo delo je Bahova Tokata i fuga d-mol.