Muzika kao deo obreda
Ritual ili obred je svečani čin koji se izvodi uvek na isti, utvrđen način i ima određenu svrhu. Prvobitni ljudi su verovali da pesmom, igrom i zvukom bubnja mogu da prizovu kišu, obezbede uspešan lov, oteraju bolest ili zahvale za rod. Zato se kaže da je muzika imala magijsku moć. Pesma, zvuk instrumenata i pokret bili su jedna celina, a u obredu su učestvovali mnogi članovi zajednice, ne samo izvođači pred publikom. Muzika se nije zapisivala, jer pismo i notni zapis još nisu postojali, nego se prenosila usmeno, slušanjem i ponavljanjem. O njoj danas saznajemo iz pronađenih instrumenata i crteža u pećinama, a pomaže i poređenje sa obredima zajednica koje i danas žive tradicionalnim načinom života.
Ritam, pokret i poreklo plesa
Osnova obredne igre bio je ritam: udarci bubnja, topot i pljesak usklađivali su pokrete igrača. Ritam se često naziva najstarijim muzičkim elementom, jer ga čovek oseća u disanju, hodu i radu i može da ga izvede i bez instrumenta. Ipak, ljudi su i pevali, pa su postojale i jednostavne melodije od malo tonova. Pevanje se razvilo iz uzvika, krika i dozivanja, a čovek je glasom oponašao zvuke prirode i životinja. Ples potiče iz ritmičkih pokreta u obredima: u lovačkoj igri igrači su oponašali životinje, a maske i kostimi pomagali su da se prikaže biće ili sila kojoj se obraćaju. Igra u krugu poznata je još iz obreda prvobitnih zajednica, a kolo se kao grupni ples održalo do danas u Srbiji i na Balkanu.
Prvi instrumenti i tragovi obreda danas
Pre izrađenih instrumenata čovek je imao glas i telo: pljeskao je, pucketao prstima, tapšao po kolenima i udarao nogama. Prve instrumente pravio je od materijala iz prirode. Od šuplje ptičje kosti nastala je svirala, a preko izdubljenog drveta ili tikve razapinjao je životinjsku kožu i tako dobio bubanj. Tikva sa semenkama postala je zvečka, rog se koristio za davanje znakova, a od luka je, prema jednom objašnjenju, nastao muzički luk, preteča žičanih instrumenata. Udaraljke se smatraju najstarijom grupom izrađenih instrumenata. Tragovi obreda vide se i danas: u muzici afričkih bubnjeva, u „vodenoj muzici“ žena sa Vanuatua, u dodolama u Srbiji, ali i kada publika na koncertu zajedno tapše i igra u ritmu.