Odlike muzike klasicizma
Muzika klasicizma teži jasnoći, jednostavnosti i ravnoteži delova. Pretežno je homofona: ističe se jedna glavna melodija, a ostali glasovi je prate akordima, dok je barok voleo polifoniju. Umesto naglih smena tihog i glasnog, klasičari rado koriste postepeno pojačavanje i stišavanje, crescendo i decrescendo. Klavir, na kome se jačina tona menja dodirom, potiskuje čembalo, a iz orkestarske muzike postepeno nestaje basso continuo. Orkestar dobija ustaljen sastav: gudači, drveni i limeni duvači i timpani. Glavni oblici su ciklični, sastavljeni od više stavova, samostalnih delova između kojih je kratka pauza. Zato publika na koncertu aplaudira tek posle poslednjeg stava, a ne između stavova.
Sonata, sonatni oblik i simfonija
Sonata (od sonare, zvučati) je delo za jedan instrument, na primer klavir, ili za dva, kao violinu i klavir. Najčešće ima tri ili četiri stava, a u sonati od tri stava tempa se smenjuju brzo – sporo – brzo. Taj raspored nije obavezan: Betovenova Mesečeva sonata počinje sporim stavom. Sonatina je mala, lakša sonata. Sonata nije isto što i sonatni oblik: sonatni oblik je građa jednog stava, najčešće prvog, a čine ga izlaganje, razvojni deo i ponavljanje. Simfonija se naziva sonatom za orkestar. Najčešće ima četiri stava: brz, spor, menuet i brz završni stav, finale. Menuet je otmena dvorska igra u 3/4 taktu, a Betoven ga je u simfonijama često zamenjivao bržim, šaljivim skercom.
Koncert, kamerna muzika i opera klasicizma
U solističkom koncertu jedan solista, na primer pijanista, svira uz orkestar. Koncert najčešće ima tri stava, bez menueta. Pred kraj stava orkestar zastane, a solista sam izvodi kadencu, koju je u to doba često improvizovao. Kamerna muzika je za mali sastav u kome svaku deonicu svira po jedan muzičar: duo, trio, kvartet, kvintet. Najvažniji je gudački kvartet: dve violine, viola i violončelo, bez kontrabasa. Neguju se i rondo, u kome se glavna tema vraća po šemi A – B – A – C – A, i varijacije, u kojima se tema ponavlja svaki put izmenjena. Mocart je pisao opere, kao „Čarobnu frulu“ na nemačkom jeziku i komičnu „Figarovu ženidbu“, i duhovna dela, kao Rekvijem, misu za umrle, sa čuvenom Lacrimosom.