Zvezde, galaksije i svetlosna godina
Zvezde su ogromne lopte užarenih gasova (najviše vodonika i helijuma) koje same stvaraju svetlost i toplotu. I Sunce je zvezda; izgleda veće i sjajnije od ostalih samo zato što nam je najbliža. Galaksija je ogroman skup zvezda, gasa i prašine. Sunčev sistem pripada galaksiji Mlečni put, koju sa Zemlje, po vedroj noći daleko od gradskih svetala, vidimo kao beličastu traku preko neba. Rastojanja u vasioni su toliko velika da se mere svetlosnim godinama. Svetlosna godina je put koji svetlost pređe za godinu dana, pa je to jedinica za dužinu, a ne za vreme. Udaljena nebeska tela posmatraju se teleskopom.
Sazvežđa i Severnjača
Sazvežđe je grupa zvezda koje ljudi zamišljenim linijama povezuju u prepoznatljiv oblik. Zvezde jednog sazvežđa uglavnom nisu blizu jedna drugoj, samo ih sa Zemlje vidimo u istom pravcu. Sedam sjajnih zvezda Velikog medveda čine Velika kola. Severnjača je poslednja zvezda u „rudi“ Malih kola, u sazvežđu Mali medved. Najlakše se pronalazi kada se razmak između dve zadnje zvezde Velikih kola produži oko pet puta. Severnjača nije najsjajnija zvezda, ali je važna jer pokazuje sever: nalazi se gotovo u produžetku Zemljine ose, iznad Severnog pola, pa se tokom noći skoro ne pomera. Sa južne polulopte se ne vidi, pa se tamo ljudi orijentišu pomoću sazvežđa Južni krst.
Sunce i planete
Sunčev sistem čine Sunce i sva tela koja kruže oko njega: planete sa satelitima, patuljaste planete, asteroidi, komete i sitna tela. Sunce ih drži na putanjama svojom privlačnom silom. Planeta ima osam, a redosled od Sunca je: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Unutrašnje planete (Merkur, Venera, Zemlja, Mars) imaju čvrstu, stenovitu površinu. Između Marsa i Jupitera je asteroidni pojas. Spoljašnje planete (Jupiter, Saturn, Uran, Neptun) su velike i nemaju čvrstu površinu kakvu ima Zemlja; sve imaju prstenove i satelite, a najizraženije prstenove ima Saturn. Mars zbog crvenkastog tla zovu Crvena planeta. Venera je planeta, a ne zvezda: svetli odbijenom Sunčevom svetlošću, a u narodu je zovu Danica kada se vidi pred zoru. Pluton je 2006. godine svrstan u patuljaste planete. Život je za sada poznat samo na Zemlji.
Mesec, mene i pomračenja
Mesec je Zemljin prirodni satelit. Nema sopstvenu svetlost, nego odbija Sunčevu, nema vazduh ni tečnu vodu, a krateri na njemu nastali su udarima tela iz svemira. Uvek vidimo istu stranu Meseca, jer se za isto vreme jednom okrene oko sebe i obiđe Zemlju. Dok Mesec kruži oko Zemlje, vidimo različit deo njegove osvetljene strane — to su mene: mlad, prva četvrt, uštap (pun Mesec) i poslednja četvrt. Između dve susedne mene prođe otprilike nedelju dana, a od mlada do mlada oko četiri nedelje. U vreme mlada Mesec je između Sunca i Zemlje i ne vidimo ga, a u vreme uštapa je na suprotnoj strani Zemlje od Sunca. Od mlada do uštapa Mesec „raste“, a od uštapa do mlada „opada“. Pomračenje Sunca nastaje kada se Mesec nađe između Sunca i Zemlje (moguće je samo u vreme mlada), a pomračenje Meseca kada Mesec uđe u Zemljinu senku (samo u vreme uštapa). U Sunce se nikada ne gleda golim okom, jer Sunčevi zraci mogu trajno oštetiti oči.
Mala nebeska tela i istraživanje svemira
Asteroidi su mala stenovita tela koja kruže oko Sunca. Kometa je telo od leda i prašine; kada se približi Suncu, led isparava i nastaje svetli rep, okrenut na stranu suprotnu od Sunca. Svetli trag na nebu koji nastaje kada malo telo sagori u Zemljinoj atmosferi je meteor, u narodu zvezda padalica, a komad tela koji ipak padne na tlo je meteorit. Većina takvih tela sagori u atmosferi. Nikola Kopernik je u XVI veku objasnio da se Zemlja i druge planete kreću oko Sunca. Prvi veštački satelit bio je Sputnjik 1957, Jurij Gagarin je 1961. prvi leteo u svemir, a Nil Armstrong je 1969. prvi hodao po Mesecu. Veštački sateliti danas služe za prognozu vremena, prenos televizijskog signala i navigaciju, a sonde bez posade istražuju udaljene planete.