Velike sile i „bolesnik na Bosforu“
Osmansko carstvo, čija je prestonica Carigrad na Bosforu, u XIX veku je nazivano „bolesnik na Bosforu“, jer je slabilo. Rusija se predstavljala kao zaštitnica pravoslavnih i slovenskih naroda pod osmanskom vlašću i težila je izlazu na topla mora, iz Crnog mora kroz Bosfor i Dardanele u Sredozemno more. Velika Britanija je čuvala pomorski put prema Indiji, pa je uglavnom podržavala opstanak Osmanskog carstva. Austrougarska (do 1867. Austrija) težila je širenju na zapadni Balkan, naročito na Bosnu i Hercegovinu, i bila je glavni suparnik Rusije na Balkanu. Svaka sila se plašila da će druga dobiti više od osmanskog nasleđa, pa su se oko Istočnog pitanja stalno sukobljavale.
Od grčkog ustanka do Krimskog rata
Grčki ustanak protiv osmanske vlasti počeo je 1821. Mnogi Evropljani su antičku Grčku smatrali kolevkom evropske kulture, pa su podržavali ustanike, a pesnik Bajron se i lično borio za Grke. Odlučujuća je bila pomoć Rusije, Velike Britanije i Francuske, čije su flote 1827. kod Navarina uništile osmansko-egipatsku flotu. Velike sile su 1830. priznale nezavisnost Grčke. U Krimskom ratu (1853–1856) Rusija je ratovala protiv Osmanskog carstva, kome su pomogle Velika Britanija i Francuska, a kasnije i Pijemont; glavne borbe vođene su na Krimu, oko Sevastopolja. Rusija je poražena, a Pariskim mirom 1856. Crno more je proglašeno neutralnim, pa Rusija tu nije smela da drži ratnu flotu. Kneževina Srbija je stavljena pod zajedničku garanciju velikih sila, a vrhovna vlast sultana je ostala.
Velika istočna kriza i Berlinski kongres
Velika istočna kriza (1875–1878) počela je Hercegovačkim ustankom 1875. Godine 1876. rat Osmanskom carstvu objavile su Srbija i Crna Gora, a 1877. i Rusija, uz koju su ratovale Rumunija, Srbija i Crna Gora. Rat je završen Sanstefanskim mirom u martu 1878, koji su potpisale samo Rusija i Osmansko carstvo. On je predviđao veliku autonomnu Bugarsku pod ruskim uticajem, sa izlazom na Egejsko more, a Srbija je po njemu dobijala manje nego što je očekivala. Austrougarska i Britanija smatrale su da mir previše jača Rusiju, pa su velike sile u leto 1878. održale Berlinski kongres, kojim je predsedavao Bizmark. Nezavisnost su dobile Srbija, Crna Gora i Rumunija. Srbija, koju je predstavljao Jovan Ristić, dobila je i niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Bugarska je smanjena i postala je autonomna kneževina pod vrhovnom vlašću sultana. Austrougarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i upravlja njom, kao i vojne posade u Novopazarskom sandžaku, a Velika Britanija je na upravu dobila Kipar. Pošto je Srbiji podršku u Berlinu dala Austrougarska, Srbija joj se posle kongresa približila.
Savezi i krize početkom XX veka
Trojni savez su 1882. stvorile Nemačka, Austrougarska i Italija. Francuska, koja je 1871. izgubila Alzas i Lorenu, bila je suparnica Nemačke. Francuska i Rusija bile su u savezu, Francuska i Britanija sklopile su 1904. Srdačni sporazum, a 1907, sporazumom Britanije i Rusije, uobličena je Antanta. Velike sile su se nadmetale u trci u naoružanju, a podela na dva saveza značila je da lokalni sukob može da uvuče sve sile u rat. U Rusko-japanskom ratu (1904–1905) Rusija i Japan sukobili su se oko Mandžurije i Koreje; pobedio je Japan, u Rusiji je 1905. izbila revolucija, a ruska politika se ponovo okrenula Balkanu. Nemačka je osporavala uticaj Francuske u Maroku, što je izazvalo Marokanske krize 1905. i 1911; Britanija je podržala Francusku, a Antanta je ojačala. Austrougarska je iskoristila Mladotursku revoluciju i 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu. Aneksiji su se usprotivile Srbija i Crna Gora, ali Austrougarsku je podržala Nemačka, a Rusija, oslabljena ratom i revolucijom, nije mogla da rizikuje rat, pa je Srbija u martu 1909. morala da prizna aneksiju; u Srbiji je osnovana Narodna odbrana. U Libijskom ratu (1911–1912) Italija je od Osmanskog carstva osvojila Libiju, što je pokazalo slabost carstva i podstaklo stvaranje Balkanskog saveza 1912.