Apsolutizam i prosvetiteljstvo
U apsolutnoj monarhiji vladar ima neograničenu vlast: sam donosi zakone, upravlja i sudi. U prosvećenom apsolutizmu vladar zadržava takvu vlast, ali sprovodi reforme po idejama prosvetitelja. Marija Terezija je u Habzburškoj monarhiji uvela obavezno osnovno školovanje i uredila upravu, a reforme je nastavio njen sin Josif II; Katarina II vladala je Rusijom i dopisivala se sa prosvetiteljima. Monteskje je u delu „O duhu zakona“ zastupao podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ruso je u „Društvenom ugovoru“ zastupao narodni suverenitet, ideju da najviša vlast pripada narodu. Volter se zalagao za slobodu mišljenja i versku trpeljivost. Ideje su se širile knjigama, novinama i raspravama u salonima, a primer je Enciklopedija koju je uređivao Didro.
Američka revolucija
Trinaest britanskih kolonija na istočnoj obali Severne Amerike odbijalo je da plaća poreze koje im je nametnuo britanski parlament, u kome nisu imale predstavnike. Godine 1773. kolonisti su u znak protesta bacili tovar čaja u more (Bostonska čajanka), a 1775. počeo je rat za nezavisnost. Deklaracijom nezavisnosti iz 1776. godine, čiji je glavni pisac bio Tomas Džeferson, kolonije su se odvojile od Velike Britanije i proglasile da ljudi imaju prirodna prava na život, slobodu i težnju ka sreći. Vojskom kolonista komandovao je Džordž Vašington, a pomogla im je Francuska. Mirom 1783. Velika Britanija priznala je nezavisnost SAD. Ustav iz 1787. stvorio je saveznu republiku i podelio vlast: zakone donosi Kongres, izvršnu vlast ima predsednik, a sudsku Vrhovni sud. Prvi predsednik bio je Vašington. Ropstvo tada nije ukinuto; u SAD je ukinuto tek 1865.
Francuska uoči revolucije
Francuskom je vladao Luj XVI. Društvo je bilo podeljeno na tri staleža: prvi je bilo sveštenstvo, drugi plemstvo, a treći svi ostali, od građanstva do seljaka i radnika. Sveštenstvo i plemstvo imali su privilegije i bili oslobođeni većine poreza, pa je teret padao na treći stalež. Građanstvo je bilo sve bogatije i obrazovanije, ali nije imalo uticaja na vlast. Država je bila prezadužena zbog ratova, pomoći američkim kolonistima i raskoši dvora, pa je kralj sazvao Generalne staleže, skupštinu predstavnika sva tri staleža, koja nije zasedala od 1614. godine. Glasalo se po staležu, pa su prva dva staleža mogla da nadglasaju treći, iako je on predstavljao većinu naroda.
Tok francuske revolucije
Generalni staleži sastali su se u maju 1789, a u junu su se predstavnici trećeg staleža proglasili Narodnom skupštinom i zakleli da se neće razići dok ne donesu ustav. Bastilja, tvrđava i zatvor u Parizu i simbol samovolje apsolutne vlasti, pala je 14. jula 1789. (po gregorijanskom kalendaru); taj dan se uzima kao početak revolucije i u Francuskoj je i danas državni praznik. U avgustu 1789. ukinute su feudalne privilegije i usvojena Deklaracija o pravima čoveka i građanina: ljudi se rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima. Ustavom iz 1791. Francuska je postala ustavna monarhija. Austrija i Pruska, koje su se bojale širenja revolucije, zaratile su sa Francuskom 1792, i iste godine proglašena je republika. Luj XVI osuđen je na smrt i pogubljen 1793. Jakobinci, predvođeni Maksimilijanom Robespjerom, uveli su 1793–1794. teror, progone i pogubljenja protivnika revolucije; 1794. Robespjer je zbačen i pogubljen. Geslo revolucije bilo je „Sloboda, jednakost, bratstvo“.