Zašto baš Engleska
Engleska je imala nalazišta uglja i gvožđa, kapital koji su trgovci stekli pomorskom trgovinom i poslovima u kolonijama, veliku flotu i kolonije, koje su davale sirovine, pre svega pamuk, i bile tržište za fabričku robu. Bolja obrada zemlje davala je više hrane za gradove. Veleposednici su ograđivali zemlju, spajali parcele i zajedničke pašnjake u velika privatna imanja, pa su mnogi seljaci ostali bez zemlje i postali jeftina radna snaga za fabrike. Električna energija i nafta nisu bili preduslovi: one pripadaju drugoj industrijskoj revoluciji, iz druge polovine XIX veka.
Mašine, para i železnica
Prva je mehanizovana tekstilna industrija: predilice prave konac, a mehanički razboj od konca tkaninu. Kada su predilice počele da prave mnogo konca, ručni tkači nisu stizali da ga prerade, pa je bila potrebna brža mašina za tkanje. Parne mašine postojale su i ranije i izbacivale vodu iz rudnika, a Džejms Vat ih je u drugoj polovini XVIII veka usavršio: njegova mašina trošila je manje uglja i mogla je da pokreće druge mašine. Parna mašina loži se ugljem, a pokreće je vodena para. Fabrike više nisu morale da budu kraj reka, pa su nicale u gradovima i kraj rudnika uglja. Džordž Stivenson konstruisao je parne lokomotive; njegova lokomotiva vukla je voz na pruzi otvorenoj 1825. godine. Amerikanac Robert Fulton poznat je po prvom uspešnom parobrodu za redovan prevoz putnika, s početka XIX veka. Parobrod nije zavisio od vetra, a železnica je prevoz robe i ljudi učinila bržim i jeftinijim.
Od manufakture do fabrike i grada
Manufaktura je velika radionica u kojoj se radi ručno, ali uz podelu rada. Fabrika je zasnovana na mašinama, koje za kratko vreme prave mnogo robe, pa je fabrička roba jeftinija od zanatske. Mnoge zanatlije zato su propale i postale fabrički radnici. Ljudi sa sela dolazili su u gradove u potrazi za poslom, pa su gradovi brzo rasli; to je urbanizacija. Mančester je postao središte industrije pamuka. Gradovi su rasli brže nego što su se gradili vodovod i kanalizacija, pa su se u pretrpanim radničkim četvrtima širile zarazne bolesti, a dim i otpad zagađivali su vazduh i reke. Engleska je dugo proizvodila i izvozila najviše industrijske robe, pa je nazivana „radionica sveta“.
Građanstvo, radnici i njihova borba
Vlasnici fabrika, bankari i trgovci pripadali su građanskoj klasi, koja se bogatila i tražila veći uticaj na vlast i slobodnu trgovinu. Radnička klasa nije posedovala fabrike, nego je radila za nadnicu. Radni dan bio je veoma dug, nadnice niske, a radilo se u bučnim i opasnim prostorijama. Radno vreme određivali su sat i strogi red, a rad se odvojio od kuće. Vlasnici su rado zapošljavali decu, jer su ih plaćali manje od odraslih; kasnije su doneti zakoni koji su ograničili dečji rad. Ludisti, engleski radnici iz druge decenije XIX veka, razbijali su mašine jer su smatrali da im oduzimaju posao; naziv su dobili po Nedu Ludu, vođi poznatom samo iz predanja. Sindikati su prihvatili mašine i pregovorima i štrajkovima tražili kraće radno vreme, veće nadnice i bolje uslove rada.