Beogradski pašaluk i dahije
Istočno pitanje je pitanje šta će biti sa zemljama Osmanskog carstva koje je slabilo, posebno na Balkanu. Ustanak je izbio u Beogradskom pašaluku, osmanskoj oblasti sa sedištem u Beogradu. Srpske starešine nahija i knežina zvale su se knezovi: predstavljali su seljake pred osmanskim vlastima i skupljali porez. Dahije, odmetnute janičarske starešine koje se nisu pokoravale ni sultanu, ubile su 1801. beogradskog vezira Hadži Mustafa-pašu i preuzele vlast. Otimali su imovinu, uvodili nove dažbine i progonili srpske starešine. Saznavši da se Srbi spremaju na pobunu, početkom 1804. pogubili su veći broj knezova, među njima kneza Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina. Ta seča knezova bila je neposredni povod ustanka.
Prvi srpski ustanak (1804–1813)
Na zboru u Orašcu, na Sretenje 1804, za vođu je izabran Karađorđe (Đorđe Petrović), koji je nosio titulu vožd, što znači vođa. Ustanici su se najpre borili protiv dahija, a ne protiv sultana. Posle pobede nad sultanovom vojskom na Ivankovcu 1805. ustanak je prerastao u borbu za oslobođenje od osmanske vlasti. Karađorđe je 1806. pobedio na Mišaru kod Šapca, a utvrđenje Deligrad kod Aleksinca branilo je ustaničku Srbiju sa juga. Ustanici su varoš Beograd zauzeli krajem 1806, a tvrđavu početkom 1807. godine. Godine 1809. na Čegru kod Niša poginuo je resavski vojvoda Stevan Sinđelić; prema udžbenicima, zapalio je magacin baruta kada su osmanski vojnici upali u šanac. Osmanske vlasti podigle su posle boja Ćele-kulu, koja je danas spomenik. Prota Mateja Nenadović putovao je 1804. u Rusiju, koja je od 1806. do 1812. ratovala sa Osmanskim carstvom i pomagala ustanike.
Ustanička država i slom ustanka
Najviši organ uprave i suda bio je Praviteljstvujušči sovjet, osnovan 1805, a njegov prvi predsednik bio je prota Mateja Nenadović, čiji su Memoari važan izvor o ustanku. U Beogradu je 1808. osnovana Velika škola, koju je pohađao i mladi Vuk Karadžić. Prosvetitelj Dositej Obradović bio je prvi popečitelj (ministar) prosvete. Godine 1812. Rusija je, pred Napoleonov napad, sklopila sa Osmanskim carstvom Bukureštanski mir, po kome su se osmanske posade vraćale u srpske gradove. Ustanici to nisu prihvatili, a ostali su bez ruske pomoći. Godine 1813. osmanska vojska napala je Srbiju sa više strana i ustanak je slomljen; braneći Negotinsku krajinu poginuo je Hajduk Veljko Petrović, a Karađorđe je prešao u Austriju. Hadži-Prodanova buna 1814. u požeškom kraju bila je preuranjena i brzo je ugušena.
Drugi srpski ustanak i Srpska revolucija
Miloš Obrenović je posle 1813. ostao u Srbiji i priznao osmansku vlast. Drugi srpski ustanak podigao je u Takovu, kod Gornjeg Milanovca, na Cveti 1815, a važna pobeda bila je na Ljubiću kod Čačka. Uz bitke Miloš je vodio i pregovore, pa je ustanak okončan usmenim sporazumom sa beogradskim vezirom Marašli Ali-pašom. Srbi su dobili deo samouprave: sami su ubirali porez, knezovi su učestvovali u upravi, a osnovana je Narodna kancelarija. Nezavisnost Srbija tada nije dobila, nego tek 1878. na Berlinskom kongresu. Srpska revolucija završava se Sretenjskim ustavom 1835. Seljaci su postali vlasnici zemlje koju su obrađivali, a revolucija je podstakla i druge balkanske narode, na primer Grke, koji su ustanak podigli 1821. Od Karađorđa potiče dinastija Karađorđević, a od Miloša dinastija Obrenović. Sretenje je danas Dan državnosti Srbije.