Od napada na Poljsku do Bitke za Britaniju (1939–1940)
Nemačka i SSSR su u avgustu 1939. sklopili pakt Ribentrop–Molotov o nenapadanju, pa Nemačka pri napadu na Poljsku nije morala da strahuje od rata sa SSSR-om. Posle napada Velika Britanija i Francuska, koje su garantovale nezavisnost Poljske, objavile su rat Nemačkoj, a SSSR je u septembru 1939. zauzeo istočni deo Poljske. Nemačka je ratovala taktikom blickriga, munjevitog rata: brzim prodorima tenkova uz podršku avijacije. Godine 1940. okupirala je Dansku i Norvešku, a zatim porazila Holandiju, Belgiju i Francusku. Sever Francuske okupirala je Nemačka, a na jugu je delovala vlada maršala Petena u Višiju, zavisna od Nemačke. U junu 1940. u rat je na strani Nemačke ušla Musolinijeva Italija. Na čelu britanske vlade od maja 1940. bio je Vinston Čerčil. U Bitki za Britaniju, vazdušnoj bici 1940, britanski piloti su uz pomoć radara odbranili zemlju, pa je Nemačka odustala od iskrcavanja. Nemačka, Italija i Japan potpisali su 1940. Trojni pakt; oni i njihovi saveznici nazivaju se Sile osovine.
Rat postaje svetski (1941)
U junu 1941. Nemačka je po planu „Barbarosa“ napala SSSR, kojim je vladao Josif Staljin. Nemci su brzo napredovali, ali su ih otpor Crvene armije, ogromna prostranstva i oštra zima zaustavili pred Moskvom krajem 1941, a Lenjingrad je bio pod opsadom od jeseni 1941. do januara 1944. U severnu Afriku Nemačka je poslala Afrički korpus generala Romela da pomogne Italiji protiv Britanaca. U decembru 1941. Japan je iznenada napao Perl Harbur, glavnu bazu američke flote na Havajima. Posle toga SAD su ušle u rat, a Nemačka i Italija su im objavile rat. Japan je zatim zauzeo veliki deo jugoistočne Azije i ostrva na Pacifiku. Države koje su se borile protiv Osovine činile su antifašističku koaliciju; vođe „velike trojke“ bili su Frenklin Ruzvelt (SAD), Vinston Čerčil (Velika Britanija) i Josif Staljin (SSSR). Ruzvelt i Čerčil su još u avgustu 1941. Atlantskom poveljom izneli ciljeve za svet posle poraza nacizma.
Prelomne godine 1942–1943 i konferencije
U bici kod Midveja (jun 1942) SAD su porazile japansku flotu, pa je Japan na Pacifiku prešao u odbranu. Pobedom kod El Alamejna u Egiptu (1942) Britanci su počeli da potiskuju Osovinu iz severne Afrike. Staljingradska bitka (1942–1943) završila se predajom opkoljene nemačke armije i smatra se prekretnicom na istočnom frontu; posle tenkovske bitke kod Kurska 1943. Nemačka je na istoku trajno izgubila inicijativu. U julu 1943. saveznici su se iskrcali na Siciliji, Musolini je smenjen i uhapšen, a Italija je u septembru 1943. kapitulirala. Ruzvelt, Čerčil i Staljin prvi put su se sastali u Teheranu krajem 1943. i dogovorili otvaranje drugog fronta u Francuskoj. Na Jalti, u februaru 1945, odlučili su da Nemačka bude podeljena na okupacione zone, a SSSR je obećao da će ući u rat protiv Japana. Na konferenciji u Potsdamu, u leto 1945, SAD je predstavljao novi predsednik Hari Truman.
Kraj rata i ratna svakodnevica
Iskrcavanjem u Normandiji 6. juna 1944. (dan D), pod komandom generala Ajzenhauera, otvoren je drugi front u zapadnoj Evropi. U proleće 1945. Crvena armija je zauzela Berlin, a Nemačka je u maju 1945. bezuslovno kapitulirala. U avgustu 1945. SAD su bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, a SSSR je objavio rat Japanu. Car Hirohito je preko radija objavio da Japan prihvata kapitulaciju, koja je potpisana 2. septembra 1945. Uz radar i nosače aviona, atomska bomba bila je novo oružje ovog rata. U zaraćenim zemljama hrana se kupovala na bonove (racionisanje), gradovi su se noću zamračivali, građena su skloništa, a žene su zamenile muškarce u fabrikama. Propaganda je plakatima, radiom i filmovima podizala moral. Franko, diktator Španije, nije zvanično uveo zemlju u rat, a Mao Cedung je bio vođa kineskih komunista.